Anegdote!!!!

U svojoj autobiografskoj knjizi "U sećanjima još zelenim" Isak Asimov, jedan od najčuvenijih pisaca naučne fantastike, navodi jednu anegdotu čiji je junak bio on sâm:
Kad sam dobio račun koji je bio znatno veći od bilo čijeg iz mog susedstva, kao oparen sam pojurio da se požalim. Čoveku na šalteru uporno sam objašnjavao da je iznos neprimeren troškovima jer moja supruga i ja nikako nismo mogli da potrošimo toliko gasa s obzirom da živimo sami, a preko dana smo na poslu. Zahtevao sam objašnjenje. Čovek koji me je sve vreme gledao ne progovorivši ni reči na kraju me je upitao da li zaista želim da mi kaže o čemu je reč. To me je još više razbesnelo, pa sam mu sasuo nekoliko uvreda u lice.
- Gospodine Asimov, ne mogu da verujem da me to ozbiljn pitate – službeniku se smešio brk. – Objašnjenje je vrlo jednostavno: ovo nije račun za gas već za struju!

Džordž Bernard Šo je verovatno među prvim slavnim ličnostima koje su bile protiv buke koju stvara glasna muzika. Jedne večeri 1920. godine otišao je Šo u neki poznati hotel na večeru. Da bi mu polaskao, direktor hotela mu reče:
- Gospodine Šo, muzičari čekaju na vas. Šta želite sada da urade?
- Da igraju domine – odgovori Šo.

[PZ #1356/1977]

Čuveni francuski kompozitor Leo Delib (1836-1891) napisao je muziku za komad Viktora Igoa "Kralj se zabavlja". Uloga kralja Fransoa I bila je dodeljena tada slavnom glumcu Mune-Siliju koji na probama nikako nije uspevao da tačno otpeva jednu ariju. Delib najzad izgubi strpljenje i reče mu:
- Ali… ali, gospodine, vi pevate užasno pogrešno!
Glumac se nije nimalo zbunio:
- A ko vam kaže, gospodine Delib, da je Fransoa I umeo lepo da peva?

[PZ #1349/1977]

Zavaljeni u udobne fotelje radne sobe Lajoša Zilahija, prijatelji poznatog mađarskog književnika stadoše da "razmišljaju" o jednoj izrazito lepoj, ali neobično mrzovoljnoj devojci koja se često pojavljivala na njihovim kućnim zabavama.
- Ona je toliko lenja – primeti Zilahi – da je mrzi i svoje godine da pokaže!

Posle nekog predavanja koje je Ajnštajn održao, okupljeni prijatelji upitali su ga šta mu je bilo najteže.
- Probuditi publiku kada je sa govorom završio gospodin koji me je predstavljao!

[PZ #1582/]

Poznata francuska glumica Sara Bernar (1844-1923) jednom je za vreme gostovanja u Engleskoj prolazila u Mančesteru pored fudbalskog igrališta na kome se upravo igrala utakmica.
Glumica je zamolila šofera da zaustavi kola, pa je desetak minuta pažljivo pratila igru. Zatim je ponovo ušla u automobil uskliknuvši:
- Kakva je divota ovaj kriket! Prava engleska igra!

Poznati ruski baletski igrač Vaclav Njižinski (1890-1950) bio je čuven, pored ostalog, i po svojim skokovima. Zahvaljujući snažnim mišićima na nogama, savršenoj tehnici i, razume se, talentu, on je skakao tako da se gledaocima činilo da usred skoka prosto "visi" iznad scene.
Jednom ga je neki od kolega upitao kako uspeva da se za vreme skoka zadrži u vazduhu.
- To uopšte nije teško – ljubazno mu je odgovorio umetnik. – Jednostavno skočite, a zatim tamo na vrhu napravite malu pauzu.

Jednom dok se Pikaso odmarao na nekoj plaži francuske rivijere, prišao mu je neki dečak, čiji su roditelji prepoznali velikog umetnika, s komadom hartije i pastelnim bojicama u rukama. Dečak je zamolio Pikasa da mu nešto nacrta i potpiše se.
Nasmešivši se mališanu, Pikaso je odbacio papir, uzeo bojice i nacrtao mališanu na grudima i leđima po jedan crtež. Potpisavši crteže, slikar je poslao mališana natrag roditeljima.
- Baš me zanima – rekao je zatim Pikaso prijatelju s kojim se odmarao – koliko godina neće okupati siroto dete...

Jednom je Stenli Boldvin (1867-1947), predsednik tadašnje britanske vlade, sedeo u svom kabinetu u Parlamentu i nikako nije uspevao da se koncentriše i počne da radi jer se neko u prostoriji do njega drao koliko ga je grlo nosilo.
- Zaboga miloga, kakva je ovo buka? – upitao je najzad svog ličnog sekretara.
- Mislim, gospodine, da to vaš cenjeni kolega razgovara sa nekim iz svog izbornog okruga – odgovorio je sekretar.
- A, tako? – laknulo je Boldvinu – Pitam se samo zašto se ne posluži telefonom.

Kada je američkog pisca-humoristu Roberta Benčlija (1889-1945) neki
prijatelj ugledao s čašom u ruci, ukorio ga je:
- Alkohol... to je otrov koji polako deluje!
- A zašto bih se žurio? – odgovorio mu je Benčli.

Posle veoma uspešne premijere jedne od svojih komedija Oskar Vajld je u foajeu pozorišta primao čestitke i bukete cveća od mnogobrojnih obožavatelja. Usred gužve prišao mu je neki čovek i, da bi ga ponizio, pružio mu glavicu trulog kupusa.
- Hvala vam, dragi prijatelju – rekao je Vajld primajući kupus kao da je najdivniji cvetak – kad god ga pomirišem, setiću se vas.

[PZ #1650/1983]

Kancelar Bizmark izazvao je na dvoboj jednog naučnika. Ovaj je, uveren da Bizmark odlično vlada svim vrstama oružja, izabrao kao način za borbu – kobasice, izjavivši da to čini iz poštovanja prema naciolnalnom jelu Nemaca. Dvoboj je trebalo da se odigra ovako: na tanjiru su bile dve kobasice pri čemu bi u jednu bio stavljen otrov (dovoljna količina da pošalje na onaj svet ceo jedan puk), pa koju izabere...
Kad je saznao za ove uslove, Bizmark je odustao od dvoboja.
- Heroji se – rekao je on – ne ujedaju do smrti.

Po potrošnji kafe Švedska dolazi među prve zemlje u svetu, računajući po glavi stanovnika. Presudnu ulogu u tome odigrao je švedski kralj Gustav III. On je pomilovao dvojicu braće blizanaca koji su bili osuđeni na smrt, s tim što je naredio da od tog trenutka jedan od njih pije ogromne količine kafe, a drugi čaja. To će, po mišljenju kralja, biti presudno da se odredi koji je od ovih napitaka štetniji za ljudsko zdravlje. Prolazile su godine. Sedeći u tamnici braća su pila sve više i više kafe i čaja. Lekari su brižljivo pratili njihovo zdravlje ne primećujući nikakva vidna pogoršanja. Najzad je onaj koji je pio čaj umro u 83. godini. Ovaj eksperiment odigrao je veliku ulogu u širenju kafe po čitavoj Skandinaviji.

Luj XIV je jednom rekao u krugu dvorjana:
- Kraljevi upravljaju državama po milosti Božjoj. Prema tome, ako ja nekome od vas naredim da skoči u vodu, on mora istog časa da ispuni moje naređenje.
Istog trenutka jedan od plemića brzo se uputi ka izlazu.
- Kuda ćete? – upita ga kralj.
- Idem da naučim da plivam. – odgovori mu dvorjanin i nestade iza vrata.

Jedne večeri čuveni pijanista Artur Rubinštajn i impresario Majk Goldštajn vozili su se u istom taksiju. Iznenada šofer se okrete Rubinštajnu i upita ga:
- Prepoznao sam vas, gospodine. Znam, vi ste čuveni muzičar!
- Da, u pravu ste, ja sam Artur Rubinštajn.
Kasnije ga Goldšmit upita zbog čega nije pustio šofera da pogađa.
- Zato – uzdahnu Rubinštajn – što svaki put kad tako uradim čujem da sam Leopold Stokovski

Nešto pre svoje smrti Mark Tven primio je pismo od jednog hvalisavog i škrtog bogataša u kome ovaj poziva slavnog pisca na večeru i moli ga da sa sobom ponese svoja kompletna dela. Tven mu je otpisao:
"Dragi gospodine, zahvaljujem na pozivu. Međutim, kako se u poslednje vreme ne osećam najbolje, a kod sebe nemam ni jednu od svojih knjiga, to vam po sluzi šaljem jednog malog papagaja iz Nikaragve koji napamet zna sva moja dela. Uza sve to on sve sme da jede.

Biolog Žan Rostan, inače veliki poštovalac Alberta Ajnštajna, da bi dokazao koliko je poznati naučnik bio skroman čovek često citira sledeće reči koje je naučnik imao običaj da kaže kad bi se povela reč o njegovoj teoriji relativiteta: "Teorija, čije ime imam čast da nosim..."

[PZ #863/1968]

Veliki ruski naučnik Mihail Lomonosov nije baš mnogo pažnje posvećivao svom spoljnom izgledu. Zbog toga je često bio predmet podsmeha dvorskih plemića koji nikako nisu mogli da mu oproste seljačko poreklo. Jednom mu je neki kicoš, primetivši njegove iskrzane manžetne primetio:
- Učenost izviruje!
- Ne, gospodine, odgovorio je Lomonosov – to samo glupost zaviruje!

Neka "učena" gospa zamoli jednom prilikom poznatog ruskog radio-fizičara Popova da joj objasni kako to funkcioniše podvodni transatlanski kabl. Kad joj je naučnik strpljivo i podrobno rastumačio, dama je zahvalila i rekla:
- Imala sam prilike da razgovaram sa mnogim naučnicima, ali niko od njih nije umeo da govori tako prosto i jasno. Od vašeg pričanja, prosto mi je dah zastao. Samo mi jedno pitanje nije jasno: kako telegrami iz Amerike stižu u Evropu suvi?

Priča se da je 70-ih godina Karl Marks , koji je tada živeo u Londonu, primio sledeće pismo od izdavača Brokhauza iz Lajpciga:
"Poštovani gospodine doktore, vi ste već godinu i po dana zakasnili s predavanjem vaše knjige "Kapital", koju ste se obavezali da napišete za naše izdanje. Ako pomenuti rukopis ne stigne najkasnije za šest meseci bićemo prinuđeni da taj posao poverimo drugome piscu"

[PZ #]

Pronalazak fonografa izazvao je pravu senzaciju. U Menlo-Park, gde se nalazila Edisonova laboratorija, stali su da pristižu radoznalci. Hiljade posetilaca tiskalo se da divi to čudo od aparata koji može da ponovi ljudski glas.
Mnogi od njih odnosili su se sa nevericom prema pričama o tom aparatu tvrdeći da je posredi neka prevara. Među tim skepticima nalazio se i neki Džon Vincent, biskup metodističke crkve i osnivač neke verske sekte. Prišavši aparatu, Vincent je stao da na sav glas i munjevitom brzinom mabraja razna biblijska imena. Aparat ih je sve tačno ponovio. I tek tada se biskup "predao": pred svima je izjavio da u čitavoj zemlji nema čoveka koji bi bio u stanju da sva ta silna i neobična imena ponovi istom brzinom.

Jednom je predstavnik komiteta za izgradnju neke crkve došao da pita Edisona da li na Božji hram treba postaviti gromobran.
- Neizostavno. Proviđenje je ponekad veoma rasejano – odgovorio mu je veliki pronalazač.

Lord Biverbruk objavio je jednom u "Dejli ekspresu" veoma uvredljiv članak protiv nekog mladog poslanika. Nekoliko dana kasnije lord i napadnuti poslanik našli su se licem u lice u umivaonici, ispred toaleta, jednog londonskog kluba.
- Dragi moj mladiću, - obratio se Biverbruk poslaniku. – Razmislio sam o svemu i shvatio da nisam bio u pravu. I evo, sada ovde, želim da vam se izvinim.
- Dobro, - promrmljao je poslanik. – ali, idućeg puta bilo bi mi draže da me uvredite u umivaonici, a da mi se izvinite preko novina.

Kompozitor Brukner rekao je jednom Bramsu da je veoma teško komponovati dobra adađa u simfonijama. Na to mu je Brams odgovorio:
- Dragi moj maestro, ja mislim da je mnogo teže napisati jednu celu simfoniju nego jedan adađo.

[PZ #867/1968]

Jednom je Volter prisustvovao nekom koncertu priređenom u dobrotvorne svrhe. Neko vreme je strpljivo slušao jednog pevača-amatera, a zatim mu je, ne mogavši više da izdrži, glasno kazao:
- Ovaj peva sasvim pogrešno…
- Nije on kriv – pokuša da mu objasni sused. – Taj jadnik je gluv još od rođenja.
- Onda je, možda, vreme da mu kažemo da se arija već završila?

Lekar kaže Forenu, francuskom lekaru, koji je teško bolestan:
- Puls, bubrezi i srce su vam zdravi.
- Bravo, doktore! Znači, ja umirem zdrav.

Primajući na rad mladu stenografkinju Anatol Frans je zapita:
- Čuo sam da dobro stenografišete?
- Da. Sto trideset reči u minutu.
- Sto trideset reči u minutu? Ali, pobogu devojko, gde da vam ih toliko nađem???

Dvadesetih godina ovog veka jedno od najpoznatijih novinarskih pera Amerike bio je Stenli Voker, urednik gradske hronike njujorškog "Dejli Heralda". Između ostalog, on je objavio i "Vokerov zakoon" koji glasi:
"Pridružiš li se ljudima koji umeju lepo da se ponašaju, i ti ćeš postati uglađen. Držiš li se pristojnih ljudi i tvoje osećanje za pristojnost će jačati. Viđaš li se s neradnicima, i ti ćeš se olenjiti, ali pazi: umešaš li se među bogataše, na kraju ćeš ti plaćati sve račune i umreti kao siromašak".

Mark Tven je sigurno štošta voleo, ali jedno nikako nije – i najmanje fizičko naprezanje kao što je obična šetnja, na primer. Pomenuta osobina dovodila je Tvenovu ženu do očajanja, ali su svi njeni saveti, molbe i upozorenja bili uzaludni.
Dok se jednog poslepodneva Tven protezao i nameštao na klupi-ljuljašci na terasi svoje kuće, žustrim korakom prošao je jedan sused poodmaklih godina.
- Pogledaj ga samo! Osamdeset mu je, a gibak kao dečko... A zašto? Zato što svakoga dana šeta – usviknula je Tvenova žena.
Pisac je lenjo otvorio jedno oko, žmirnuo i odvratio:
- Stvarno je u formi – složio se – Da znaš da ću i ja početi da se šetam kada napunim osamdesetu.

Kao i svaka zvezda, i neodoljivi ljubavnik nemog filma američki glumac Džon Barimor (1882-1942) imao je svoje mušice. Umesto psa ili mačke za kućnog ljubimca izabrao je lešinara kome je dao ime Maloni. Malon je izgleda podjednako neprijatno kao i svi njegovi grabljivi rođaci, ali je Džon uporno tvrdio da mu je ova ptičurina privržena i verna kao pas.
Glumac je u to čvrsto verovao sve do onoga jutra kada se probudio bolestan i samrtnički bled. Maloni ga je jedno vreme ispitivački merkao, a onda odlepršao kroz prozor i počeo lagano i strpljivo da kruži iznad krova vile.
Barimor je sačekao da ozdravi kako bi nevernog ljubimca lično otpremio u zoološki vrt.

Biće da govor predsednika Donjeg doma engleskog parlamenta nije bio samo izuzetno dug nego i veoma dosadan jer je premijer Vinston Čerčil na kraju, na očigled svih, zadremao. Govornik je to primetio, sišao sa pozornice i uvređeno upitao premijera:
- Morate li da spavate dok ja govorim?
- Ne, ne moram. To je pre pitanje volje – odgovorio je Čerčil, a da nije ni otvorio oči.

[PZ #]

Sigmund Frojd je imao neobičnog psa kineske pasmine čaučau – crnog jezika. Za razliku od pacijenata čuvenog psihoanalitičara, Frojdov pas je bio supernormalno biće bez ikakvih neuroza ili depresija. Ta društvena životinja najviše od svega volela je da lunja ulicama Beča i pronalazi sebi pseće društvo. Svakog jutra bi čaučau ženka izlazila iz Frojdove kuće i ne bi je bilo sve do mraka. Međutim, gradske ulice nju su toliko privlačile da uveče više nije bilo nikakve nade da pronađe put kući – tako bi daleko odlutala. Čaučau se ipak nije ništa zbunjivala. Ona bi tumarala još malo, do prve taksi stanice. Tu bi lepo i mirno prišla vozaču i namestila se pred njega da on može da pročita šta piše na pločici koja joj je visila na ogrlici. Čim bi vozač video da je pred njim pas doktora Sigmunda Frojda otvorio bi vrata, čaučau bi uskočila unutra i bila dovezena pred kuću. Frojd se, kažu, nikada nije ljutio na ovu pseću dovitljivost.

Džordž Bernard Šo počeo je da piše prve romane još dok je kao mladić bio činovnički pomoćnik. Otuda, veli jedna anegdota, njegova sistematičnost i pedanterija. Tako je Šo postavio sebi zadatak da svakog dana ispisuje po pet stranica, ni više ni manje. Toga se držao toliko doslovno, da ako bi se u dnu pete stranice rečenica prekinula, on je ne bi završio sve do sledećeg dana!

Onore de Balzak poznat je i kao čovek koji je voleo strasti života. Zato je bio u večitim novčanim krizama. Kad mu je umro stric – stari tvrdica – Balzaku je pripala dosta lepa baština. Tu vest čuveni romanopisac, ovako je saopštio svom prijatelju:
- Juče u pet sati moj stric i ja preselismo se u bolji život!

Britanskog feldmaršala Montgomerija pitali su jednom prilikom ko su, po njegovom mišljenju, tri najveća vojna zapovednika u istoriji.
Montgomerijev odgovor: "Druga dvojica su Aleksandar Veliki i Napoleon"